Празник или нешто друго

Приближава нам се 14. фебруар, дан у који Црква врши успомену светог мученика Трифуна (†250. год.). Трипоњ-дан, како наш народ назива овај празник је крсна слава многих српских православних породица и као такав слави сe у нашем роду већ вијековима. Прослављање овог угодника Христовог последњих година, поготово међу омладином, претвара се у други и другачији празник у „Дан заљубљених“. Тога ради потребно је скренути пажњу само на неколико чињеница.
Дан Светога Валентина, „Валентиново“ или како га још називају „Дан заљубљених“ поново нам се приближио. Долази дан у који ће многи да би показали и доказали љубав према вољеној особи претворити своја осјећања у производ пијачне продаје чиме је комерцијализам постао оваплоћење љубави. Већ недјељама на разним интернет сајтовима дају се упуте: како се обући, шта поклонити, гдје прославити па све до упозорења да у овај дан на Е- mail пошту,умјесто честитки, могу стизати вируси.
Наведени случај је увод у нешто много теже него што на први мах изгледа. Поремећено вредновање животних цјености доводи до погрешног степеновања међу људских односа, а у овом случају односа у љубави међу припадницима различитог пола. Празник Светог Валентина (као особени дан љубави смишљен од римокатолика) изгубио је основни свој смисао- празника пројављивања хришћанске љубави и постао пагански празник „Дан заљубљених“( уз велику пропаганду мас- медија).
Медији на Западу (као и наши про-западни) врше пропаганду неодговорних односа једног „партнера“ према другом, намећу заједнички живот младих људи ван Црквеног брака „јер брак није модеран“ и све тако редом, а у сусрет „Дану заљубљених“. То се пласира српском, или неком другом житељу наше земље, који никада није приређивао славља у част сличних дана.
„Љубав“ која се пропагира пред овај дан као и „заљубљени парови“ о којима говоре медији неминовно (поготово младом тв гледаоцу) намећу кршење хришћанских принципа живота, како у ван брачном животу тако и у браку. Овакви односи представљају више фарсу него праву љубав прије свега јер су привремени, а љубав никада не нестаје (1Кор.13,8). Тога ради Православна Црква не може подржати оваква празновања.
Критички однос према овом дану или како га називају „празнику“ не означава да Православна Цркве забрањује вијернцима да пројављују пажњу, њежност, бригу једни према другима или да поклањају дарове... Напротив, Православна Црква позива да сваки дан буде такав и сваки однос човјеков према његовој „вољеној особи“ да буде однос давања и примања љубави.

Вратимо се на почетак приче: 14. фебруара прослављамо не светог Валентина већ светог Трифуна. Истог дана спремамо се за велики Празник Сретења Господњег дан у који је Господ као младенац унесен у Јерусалимски храм и у који је богопримац Симеон изрекао ријечи да је дошао дан у који су очи видјеле спасење и „ свјетлост да обасја незнабожце“ . Свјетлост која је обасјавала и обасјава (препорађа их у хришћане) језичнике, свједочили су и свети мученик Трифун и мученик Валентин и доказали своју љубав према Богу Христу, примивши мученичку смрт и задобивши вијенац славе од Господа. Надамо се да ће Божанска свјетлост засијати и у срцима наших вијерника, да ће непрекидно пројављивати љубав према Богу и својим ближњима и да неће прослављати овај незнабожачки „Дан заљубљених“ већ Светог мученика Трифуна.
Име светог мученика Христовог Валентина, благо речено, у овој циркусној представи „Валентиново“ је злоупотријебљено.




Ко је Свети Валентин?

Православна Црквa врши успомену на светог мученика Валентина 24 априла/7 маја.
Овај свети мученик родом је из мизијског града Доростола гдје је био војник. Владајућа религија тог времене у његовом крају било је многобоштво -идолопоклонство, а људи поштоваоци тог култа идолопоклоници. Међу њима био је и војник Валентин.
Гледајући храбре подвиге хришћана, који јавно свједочише да је идолопоклонство служење ђаволу и животе своје даваху за вјеру, војник Валентин повјерова у Христа као Цара и Бога. Јавно исповиједивши Јединога Истинитог Бога он прокле бездушне камене, металне и дрвене идоле.
Разјарени многобошци ухватише војника и предадоше га на суд, гдје су тражили да се одрекне Христа и принесе тамјан идолома и да ће бити пуштен на слободу. Охрабрен Божијом силом Валентин још једном јавно прокле идоле и засвједочи да је он хришћанин ради чега би затворен у тамницу.
Идући на последњи земаљски суд, пред игемоном свети мученик ставивши руку у ватру узвикну:“ Тијело је смртно, како сам видиш, изгореће у огњу, а душа је безсмртна и презире све те видљиве муке“. Војник идолопоклоничког игемона постао је вијерни војник Божији и као некада Претеча Јован пострадао усјековањем главе 288. године.

Платон јеромонах

Објављено 14 Feb 2009 од Администратор