Историјат

Др Андреј,
епископ бањалучки
(1961-1980)


Епископ Андреј (у свијету Јанко Фрушић) рођен је 5. јула 1916. године у селу Дивошу код Сремске Митровице.

Основну школу и реалну гимназију завршио је у Новом Саду, а Богословски факултет у Београду 1939. године. Са одликом је докторирао на истом факултету 1946. године. Замонашен је по чину мале схиме 11. јула 1940. године у манастиру Бођанима, рукоположен у чин ђакона од епископа бачког Иринеја (]ирића). Исти епископ рукоположио га је у чин презвитера – јеромонаха 15. марта 1941. у Новом Саду. За суплента гимназије у Новом Саду постављен је 1940. године, а по положеном професорском испиту био је професор Прве мушке гимназије у Београду.

За десет година прошао је све свештеномонашке чинове и звања у Цркви од монаха до архимандрита. Од 1947-1949. годинем, био је духовник цркве Ружице у Београду, гдје се истакао у мисионарском раду са богомољцима. За професњора и главног васпитача Богословије Светог Саве у Манастиру Раковици постављен је 1949. године, а 1951. године за старјешину истог манастира. На овој дужности остаје до краја 1952. године, када га Савјет Богословског факултета у Београду бира за доцента на катедри Патрологије. Касније је држао катедре Хришћанске и Српске цркве, као и руског језика. У новембру 1958. године изабран је за ванредног професора Богословског факултета на коме положају остаје до избора за епископа.

Научне радове из области богословља, патрологије и историје, објављивао је у разним часописима, понајвише у ”Богословљу” , часопису Богословског факултета. Неколико радова му је остало необјављено.
Одлуком Светог архијерејског сабора архимандрит др Андреј Фрушић, ванредни професор Богословског факултета, изабран је 19. јуна 1959. године за епископа будимљанског, викара патријарха српског. Хиротонисан је на Видовдан исте године У Хризостома, славонског Емилијана и захумско-херцеговачког Владислава. Новохиротонисаном епископу Андреју повјерена је у администрирање Епархија Цpногорско-приморска на којој дужности је остао до избора за епископа бањалучког. Архипастирски рад епископа Андреја у Црној Гори био је крајње отежан због изразито агресивног дјеловања борбеног атеизма подржаваног од стране тадашњих грађанских комунистичких власти.

На редовном засједању Светог архијерејског сабора 20. маја 1961. године, викарни епископ будимљански Андреј, изабран је за епархијског архијереја епархије бањалучке , која је упражњена избором епископа Василија Костића на епархију жичку. Устоличење новог архијереја у Бањој Луци обавио је у придворном храму Св. саве, дорадашњи епископ бањалучки, сада жички Василије. Ваља рећи, да је радост устоличења новог епископа, унеколико, била помућена због одласка, у Бањој Луци, врло омиљеног епископа Василија. Но како је ово средина у којој се глас Цркве слуша, то је и ова смјена на епископском трону, прихваћена као саставни дио редовног црквеног живота. Својом ученошћу, племенитошћу и помирљивим ставом, епископ Андреј је успио не само окупити и ангажовати сараднике, него и у неколико омекшати однос грађанских власти према Цркви не само у Бањој Луци него и на терену цијеле Епархије. Први знак добре воље према Цркви и новом епископу, била је напокон додјела грађевинске дозволе за изградњу Саборне цркве, али не тамо гдје је раније била већ непосредно поред владичанског двора. Понегдје и на терену Епархије упорним настојањем свештеника добијене су дозволе за обнову порушених, а ређе изградњу нових храмова и парохијских домова.

Процес попуњавања и подмлађивања парохијског свештенства, започет за претходног епископа, настављен је убрзаним темпом. За скоро две деценије управљања Епархијом бањалучком, епископ Андреј рукоположио је 65 свештеника и оставио већи број богослова и студената на школовању, и тиме за оне прилике, ријешио питање свештеничког кадра у епархији.

Највећи успјех на грађевинском плану је изградња и освећење Саборног храма Св. Тројице, али је и од изузетног значаја изградња и обнова 26 парохијских и филијалних храмова и 38 парохијских домова, као и два манастирска конака у Гомионици и Моштаници. Исто тако, заслугом епископа Андреја, земљотресом 1969. године тешко оштећени Владичански двор је обновљен и поново стављен у функцију.

Епископ Андреј се истицао у унапређењу екуменских односа посебно са Римокатоличком црквом и мјесним почившим бискупом Алфредом Пихлером. Обојица су помрли осамдесетих година, и на њихову срећу нису дочекали пораз идеја за које су се тако снажно залагали.

Као рођени Сремац, по својој жељи прешао је 1980. године на епархију сремску. Умро је у Сремској Митровици 22. марта 1986. године и сахрањен у манастиру Крушедолу. И око његовог одра, као и прије тога на сахрани епископа жичког Василија, били су присутни и Бањалучани, показујући тимје љубав и вјерност према својим архипастирима.