ИСТОРИЈАТ
ИСТОРИЈАТ ЕПАРХИЈЕ БАЊАЛУЧКЕ
Територија данашње Епархије бањалучке у прошлости је улазила у састав Епархије дабарске односно Митрополије дабро-босанске са сједиштем у манастиру Св. Николе у Бањи, а од 1693. г. у Сарајеву . Дабро-босанска митрополија је територијално спадала у ред највећих епархија Пећке патријаршије (са 233 парохије и 481.000 душа) и њено сјеверо-западно подручје у погледу духовног стварања било је запостављено због удаљености епископског сједишта. Увиђали су то добро и дабро-босански митрополити, па су неки од њих у XВИ вијеку дуже времена управљали овом епархијом из манастира Рмња.
Решење ове насушне потребе живота Цркве у сјеверо-западној Босни дочекало је освит XX вијека и тек уласком Аустро-Угарске као окупационе силе (1878. г.) створене су реалне прилике за озбиљно размишљање о оснивању нове епархије за шире подручје Бање Луке и Бихаћа.
Овај важан посао пао је у удио еминентном и агилном архијереју митрополиту дабро-босанском Николају (Мандићу) који је он као и многе друге послове своје епархије врло успјешно обавио. Слушајући глас свештенства, народних првака и вјерника са терена, а консултујући се са митрополитима захумско-херцеговачким и зворничко-тузланским као и са представницима грађанске власти, он је 31. марта 1899. г. поднио представку васељенском патријарху Константину (под чију јурисдикцију је ово подручје подпадало од укидања Пећке патријаршије 1766. до 1920. год. када је поново васпостављена Српска патријаршија) у којој га моли за оснивање нове Бањалучко-бихаћке епархије.
Разлози за оснивање нове Епархије били су очигледни. "Пошто се дакле, света митрополија босанска, ... као што је црква дознала из извјештаја њезина каноналног архијереја, у таквим незгодама, у погледу духовне управе тамошњег православног народа, налази, јер због великог броја житељства вароши села, једно од другог и од митрополитског сједишта предјелно врло удаљених, и тако растресених, да их надлежни Архипастир није у стању да обиђе, нити лично да походи, него долазећи у поједине предјеле вароши и мјеста и немогавши ту остати, колико је нужно за посјету своје пастве, мора брзо да је оставља и да иде у друге још удаљеније крајеве, чиме само узгредно своје стадо похађа и само га летимично прегледа, премда би Архипастиру требало, да код свога стада што дуже остане, да га духовно поучи и посавјетује, лијечећи његове душевне болести, чему се хоће времена и пажња и дуго из непосредне близине његовање. С тога дакле – пошто је о том синодално расправљало и пошто је узет у обзир извјештај у Христу љубљеног брата и саслужитеља наше Смирености Преосвештеног митрополита босанског Господина Николаја од 31. марта т.г. (1899.) којим моли, да се по могућности ова потешкоћа уклони и исправи, сам драговољно пристајући предлажући, да се ова растресена (пространа) и житељством многобројна епархија босанска раздијели на двије једнаке, управо једна од друге независне црквене области са суразмјерним опсегом и бројем становништва, с обзиром на природни положај и географске границе, нашли смо за потребно, да се то стање ствари сходно побољша...”
Како видимо из наведеног текста Васељенска патријаршија поред исказивања бриге о духовном старању за добро вјерујућег народа у свему настоји сачувати освештано канонско правило сагласности и добровољности надлежног Архијереја на подјелу подручне му Епархије. Овај принцип се посебно наглашава иако је надлежни Архијереј у овом случају митрополит дабро-босански Николај Мандић, лично био подносилац извјештаја о стању своје епархије и молио њену подјелу оснивањем нове Бањалучко-бихаћке епархије.
Канонски услови за оснивање нове епархије били су у потпуности испуњени и Васељенски патријарх Константин са Синодом, својим декретом Бр. 30/3 ”У години Спаситеља, хиљаду осам стотина деведесет и деветој мјесеца јула, индикта XII” , могао је стварну потребу и давнашњу жељу свештенства и народа привести у дјело на корист Цркве и опште задовољство. У цитираној одлуци поред осталог стоји: ”Пошто смо дакле о томе расправљали, нашли смо, да је за побољшаље тог стања једини начин тај, да се ова црквена област раздијели у два црквено-самостална и самоуправна округа, т.ј. у двије свете Митрополије и епархије, на име Дабро-босанску, која ће и на даље задржати своје митрполитско достојанство са редом који заузима у синтагматиону и нову, данашњом синодалном одлуком основану Митрополију Бањалучко-бихаћку...” .
Бањалучко-бихаћка епархија основана је као Митрополија по вјековној традицији Васељенске патријаршије по којој су сви епархијски архијереји аутоматски митрополити, а епархије митрополије.
Даље се у одлуци Васељенског патријарха одређује сједиште нове епархије као и протопрезвитерати који улазе у њен састав, па се каже: ”…наређујемо, да овој новој Митрополији, сједиште каноничног Митрополита буде варош Бањалука... нова Митрополија састојаће се из сљедећих тринаест округа, или протопрозвитерата, и то: из бањалучког, которварошког, дервентског, прњаворског, бос. градишког, тешањског, бос. костајничког, бихаћког, приједорског, кључког, бос. петровачког, и старомајданског или санскомостског, који броје у свему 134 парохије, са становништвом од преко 280.000 душа” .
За митрополита новоосноване Бањалучко-бихаћке митрополије од Светог синода васељенске патријаршије изабран је ” најпреподобнији Архимандрит господин Евгеније (Летица), који је до сада вршио службу у Темишвару... који има својства и способности за Архијерејско достојанство, наиме: доба, црквене науке и добро владање и који познаје добро речену Епархију...” .
Оснивање нове епархије и избор новог митрополита, по тадашњем правилу, потврдио је аустријски цар Франц Јосип I.
Новоизабрани архимандрит Евгеније Летица, по упутству Васељенског патријарха хиротонисан је у скромном храму Св. Тројице у Бањој Луци 30. децембра 1900. г. од стране високопреосвећених митрополита: дабробосанског Николаја, захумско-херцеговачког Серафима и зворничко-тузланског Григорија.
Био је то историјски чин од далекосежне важности за живот наше Цркве на овим просторима, остварење давнашњих жеља и потреба свештенства и православног народа Бањалучке и Бихаћке регије. Посвједочило је то огромно мноштво одушевљеног народа у храму и на бањалучким улицама иако је владало врло хладно зимско вријеме.
Нови митрополит произнио је своју приступну бесједу која је одисала колико благодарношћу богу и претпостављеним црквеним и грађанским властима на избору на овај високи црквени положај, толико и бригом и сазнањем о величини задатка који пред њим стоји. У цијелој бесједи ипак зрачи хришћански оптимизам и нада ”што да стрепим у души и зашто да зебем у срцу ја при помисли на тешкоће задаће преузетог високог архијерејског достојанства, кад знам добро да сам само Божијом милошћу и благодаћу ја ово што данас јесaм ... да ухо божије није отежало, и да неби могло чути и саслучати молитава мојих за помоћ Његову ... да је Он наклољен онима, који се у Њега тврдо уздају, да је Он у невољи и недоумици њихов помагач ... да Он даје свима, који од њега моле шта им треба ... да је Господ добар и да нам даје снаге у данима туге и жалости наше, да све бриге наше треба бацити на њега јер се Он брине за нас!?”
Нови митрополит у новооснованој Бањалучко-бихаћкој епархији морао је у свему кренути испочетка.
Какво је било стање у овој Епархији лако је видјети из следећих података: од 134 парохије 22 нису имале својих парохијских нити филијалних цркава, а чак 112 парохија није имало парохијских домова, свештеници су становали или у изнајмљеним или у властитим кућама. Десет година касније, добар познавалац прилика у овој Епархији је констатовао ”да многе парохије имају сасвим трошне парохијске цркве, неке их немају никако, а већина њих немају својих парохисјких станова у нарави ... да четрдесет и четири парохије ове епархије немају никакве основне школе, што значи, да је још и данас 125.000 прaвославних Срба сасвим лишено и основног школовања”.
Ништа боље стање није било ни у митрополитском сједишту Бањој Луци, те се констатује ”… да митрополит дијецезан нема не само придворске капеле, него ни катедралне цркве. Ова мјесна без плана и несолидно од слабог материјала подугнута парохијска црква склона је паду, те тако за кратко вријеме митрополит ове у земљи највише црквене области неће имати гдје ни свете литургије служити. Кад оваквог стања ствари, а при том још при неурађеним и незнатним митрополитским беривима о каквом придворном свештенству не може бити ни говора.” Како владичанског двора није било, нови митрополит је отпочео свој рад у за те потребе изнајмљеној кући.
Овако стање било је без сумње резултат вишевјековног турског ропства али и чињеница да ни послије одласка Турака није дошла слобода него ропство и нова ”окупација” овога пута од лукавијег и перфиднијег и утолико опаснијег окупатора. Нови окупатор имао је чак ”Друштво за католичење Срба” у Босни и Херцеговини, а митрополит дабробосански Сава (Косановић) је под притиском католичког презелитизма и аустријске окупационе власти, био присиљен да поднесе оставку на свој положај. Митрополит Евгеније рођен је, школован, живио и службовао у крајевима гдје је аустро-угарска нога одавно крочила. Као клирик старе и славне Карловачке митрополије добро је познавао све методе Католичке цркве и аустријске власти у постизању својих циљева.
Оно што је уливало наду били су духовни и људски потенцијали ове Епархије. Побожност и приврженост народа својој цркви као и спремност на самопрегор и личну жртву већине свештеника будила је оптимизам. За кратко вријем послије одласка Турака, Црква је успјела да редовно одшколује велики број свештеника и то не само у Рељевској богословији него и у београдској, бањалучкој и задарској, па чак и руским духовним академијама у Москви и Кијеву као и на Богословском факултету у Черновицама.
Епархија је у овом времену (1901) имала 27 свештеничких кандидата од чега пет кандидата богословља руских духовних академија, а на школовању само у Рељевској богословији шк. 1900/1901. год. налазило се 25 богослова. Само једна трећина старијих свештеника на парохијама 9 из турског периода) нередовно су и приватно школовани, док их је 79 имало редовно и потпуно богословско образовање. биле су то снаге са којима се са сигурним поуздањем могло рачунати.
Оптимистички тон приступне бесједе новог митрополита одржавао је стварно стање његова духа: наду у Бога и лично самопоуздање засновано на повјерењу у свештенство и побожни народ. Зато је за њега затечено стање Епархије прије било подстрек за самопожртвовање и акцију него што је уливало страх.
Трећи дан послије устоличења митрополити Евгеније шаље циркуларну посланицу упућену ”…Свему пречасном и часном свештенству оба реда као и богољубазној духовној пастви својој...” у којој призивајући благослов Божији на њих извјештава о оснивању нове Бањалучко-бихаћке митрополије, његовом избору за њеног првог архијереја, хиротонији и устоличењу, те их позива: ”Обраћам се стога с овом првом ријечју својом како на Вас пречасна и часна браћо свештеници, теко и на тебе мила духовна паство моја, да ме помогнете сваки са своје стране у тешком и трудном ми послу преузетог звања мога и да ми олакашате тако носити терете узвишене и по вас све спасоносне службе моје!” Даље нови Архипастир подсјећа и свештенике и народ на њихове обавезе ”… јер мени ће посао мога звања бити знатно олакшан и Ваша помоћ биће ми пружена, чим ви сваки на свом мјесту будете вршили тачно и уредно, ревно и савјесно сваки дужности звања свога, на које Вас је призвао Господ...” Свештенству посебно скреће пажњу на њихове пастирске обавезе; важност личног примјера у животу сваког појединца; потребу да се редовно, тачно и уредно обавља св. богослужење; поучава и духовно руководи итд. Посланица је према упутству, прочитана у свим храмовима Епархије.
Само десет дана послије устоличења, тражио је нови митрополит, а половином 1901. г. и добио одобрење од Бечког двора за ”устројење из четири члана састојеће конзисторије при српско-православној митрополији бањалучко-бихаћкој...” Ово је био важан корак у организацији нове Епархије која је тек ступила на историјску позорницу.
Новоустројена конзисторија одмах је отпочела са радом и донијела више одлука као и расписа упућених ”Свим протопрезвитерским, а путем ових и парохијским звањима”. Расписи третирају различите области дјеловања и рада парохија и свештенства, а прије свега осјећа се тежња унутрашњег уређења зивота на терену епархије, почев од тачног и уредног обављања богослужења, обављања обреда искључиво у храму, вођење ваншколске вјеронауке, (нажалост још већи број парохија није имао никаквих школа) обaвезног уређења свих матичнх случајева у матичне протоколе, тачно обављање административних дужности, појачање црквене дисциплине, посебно у погледу ”дивљих бракова”, пажљиво и тактично поступање код промјене ”вјерозкона” итд.
Велико интересовање митрополит Евгеније показао је за рад Рељевске богословије гдје су се припремали свештенички кандидати и за ову епархију, те је 30. априла 1901. г. посјетио овај просветни завод, а 3. априла присуствовао је предавањима из појединих предмета.
Нови архипастир желио је кроз непосредни конаткт упознати свештенство и народ, као и опште стање Епархије на терену, те је већ у рано прољеће предузео званичне канонске визитације.
За Малу Госпојину митрополит Евгеније посјетио је манастир Гомионицу највећи духовни центар новоустројене Бањалучко-бихаћке епархије.
Прве године своје архипастирске службе рукоположио је четири свршена богослова Рељевске богословије и исте упутио на пастирско служење. Исто тако осветио је четири нове парохијске цркве у парохијама: Бистрица приједорска, Маглајани, Ножичко и Слабиња. Ови храмови и данас спадају у ред највећих и најсолидније грађених цркава у Бањалучкој епархији.
Исте године митрополит Евгеније је извршио неколико премјештаја парохијских свештеника, што се на овим просторима, раније, врло ријетко догађало, обзиром да су постојале свештеничке породичне лозе, а парохије често биле наследне. Већ на почетку свога рада нови архипастир унио је свежине и широког замаха у животу Епархије бањалучке.
Упркос многим потешкоћама Епархија је у сваком погледу узнапредовала. Било је то вријеме општег духовног и националног полета послије петвјековног турског ропства. Српски народ је користио нове могућности које је пружала нова држава. Грађене су цркве и школе, оснивана национална, духовна и културна друштва, по први пут користи се могућност редовног школовања не само у домаћим већ и у европским високим школама. Постепено се формира српски грађански сталеж, економски јача кроз предузетништво, трговину и занатство. Оно што је посебно важно српска породица је стабилна, јака и многобројна. Само за десет година број становника у овој Епархији увећао се природним прираштајем за скоро сто хиљада душа.
На црквеном плану увећао се број парохија и готово све су биле редовно попуњене, више није било парохија без храмова, а скоро половина парохија добило је парохијске домове.
Високопреосвећени митрополит Евгеније положио је солидан темељ устројства нове Епархије, уредио духовне, канонске и правне односе, завео разумну дисциплину и покушао да среди материјално стање црквених општина и парохисјког свештенства. Предузео је успјешну акцију око подизања владичанског двора у Бањој Луци који и данас спада у ред најљепших и најсолидније грађених у Српској патријаршији. За седам година свог боравка на челу митрополије Бањалучко-бихаћке, основао је десетак нових парохија, рукоположио 34 свештеника, осветио лично или преко окружних протопрезвитера тридесет и седам нових цркава и дао благослов за подизање још десетак парохијских и филијалних храмова.
Послије смрти митрополита дабробосанског Николаја (Мандића) Његова Светост архијепископ цариградски, Новога Рима и васељенски патријарх Јоаким својом патријаршиском и синодалном граматом од 7. децембра 1907. год., број 8480, обавијестио је Његово Високопреосвешyенство господина митрополита Евгенија (Летицу), да га је канонски и једногласно изабрао за Митрополита на упражњену столицу архијепископије дабробосанске” . Овај избор потврдио је Бечки двор ”превишњим ријешењем” од 27. децембра 1907. године.
Овим је заокружен први и најважнији период живота Бањалучко-бихаћке епархије; њено оснивање, устројство и увођење у бурни ток наше црквене, народне и свјетске историје.