ИСТОРИЈАТ
Евгеније,
митрополит бањалучко-бихаћки
(1900-1908)
Митрополит Евгеније (у свијету Манојло Летица) рођен је 1858. г. у Плашком. У свом родном мјесту и Огулину завршио је основну школу и нижу гимназију, а у Срем. Карловцима завршио је чувену Карловачку гимназију. Правне науке студирао је у Бечу, Грацу и Загребу гдје је и положио сва три прописана државна испита. Као правник почео је своју каријеру у Ср. Митровици 1884. године, а већ наредне године прешао је у Сарајево гдје остаје на разним пословима до 1892. године, када напушта службу и послије краћег бављења у Загребу долази у Сремске Карловце. У њему је коначно превагнула наклоност према духовном звању те се исте године уписује у Карловачку богословију коју успјешно завршава 1895. године.
Послије завршетка богословије замонашен је у манастиру Кувеждину од архимандрита Генадија Поповића, а затим постављен за другог биљежника Саборског одбора. У чин ђакона рукоположио га је 9. јула 1895. године, патријарх српски Георгије (Бранковић), а 3. новембра је именован за привременог биљежника Епархијске управе темишбарске у Темишвару, као и за референта Конзисторије. Крајем 1895. године произвео га је у чин протођакона епископ темишварски Никанор (Поповић), а за презвитера рукоположио епископ будимски Лукијан (Богдановић) 18. априла 1898. у Сент Андреји. Већ наредне године произведен је за протосинђела, а 24. јула 1900. године произвео га је епископ темишварски Никанор (Поповић) у чин архимандрита у манастиру Св. Ђурђа.
Архимандрит Евгеније (Летица) изабран је 15. децембра, а хиротонисан 30. децембра 1900. године за првог митрополита новоосноване Епархије бањалучко-бихаћке. Чин епископске хиротоније извршили су у храму Св. Тројице у Бањој Луци, митрополити: дабробосански Николај (Мандић), херцеговачко-захумски Серафим (Перовић) и зворничко-тузлански Григорије (Живковић).
Своје правно знање и административно искуство стечено у добро уређеној Карловачкој митрополији, митрополит Евгеније је обилато примијенио у својој новооснованој епархији, која је била канонски неустројена са много наслеђа из периода турске владавине. Попунио је свештенички кадар са редовно школованим богословским кандидатима. За седам година своје архипастирске службе у овој Епархији рукоположио је 45 богослова и упутио их на пастирску службу. Настојао је да се материјално стање парохијског свештенства и свештаничких удова правилно ријеши. У покрету Срба за вјерско-просвјетну аутономију, који још није био завршен, нови митрополит заузео је умјерени став али строго заснован на канонском праву и поретку у Православној цркви.
Покренуо је иницијативу и подигао Владичански двор у Бањој Луци, а зачетник је идеје о подизањy Саборног храма која ће се остварити тек много касније. Неправедно је оптуживан од појединих политичара и политичких странака за наводно аустрофилство, а он је уствари био као човјек лојалан грађанин, а као архијереј желио данаматнуто присуство Аустрије искористи на најбиљи начин за добро своје Цркве и народа тек изашлог из петвјековног турског ропства. За то вријеме и тадашње услове, релативно је често путовао у канонске визитације, свих дијелова своје простране епархије. За даљи живот епархије посебно је било важно увођење поретка и уједначавање богослужбеног правила у свим храмовима, обавезно и правилно вођење црквених матица као и правна устројеност Црквених општина.
Смрћу митрополита Николаја Мандића, дабро-босанска епархија је остала упражњена на коју је крајем 1907. године изабран митрополит бањалучко-бихаћки Евгеније. Савременик тих догађаја забиљежио је: ”Његова Светост архијепископ цариградски, Новога Рима и васељенски патријарх Јоаким својом патријаршиском и синодалном граматом од 7. децембра 1907. број 8480 обавијестио је Његово Високопреосвештенство господина митрополита Евгенија Летицу, да га је канонски и једногласно изабрао за Митрополита на упражњену столицу архиепископије дабробосанске.
Његово ц. и к. Апостолско Величанство Фрањо Јосиф и превишњим решењем од 27. децембра 1907. пронашавши, да је Високопреосвештени митрополит Евгеније (Летица) својим знањем и својим црквеним животом у свему способан и достојан преузети управу прве епархије у земљи, потврдио је синодални избор његов и именовао га архиепископом и митрополитом сарајевским”1.
Даље се на истом мјесту каже: ”На темељу горњих одлука, након седмогодишњег неуморног и успјехом крунисаног рада, дана 13. фебруара 1908. Високопреосвештени господин митрополит дијецезан Евгеније, опростивши се претходно са својим клиром и народом, напустио је управу епархије бањалучке и бихаћке, те се коначно преселио у Сарајево”2.