Историјат

Монах Платон


Замонашио се у 21. години живота, као ученик III разреда богословије и на постригу добио је име Платон. Као монах и добар ученик уживао је помоћ и сталну бригу Митрополита Михаила.

По завршетку богословије, пошто је рукоположен у чин ђакона и презвитера, упутио га је митрополит Михаило за сабрата Српског подворја у Москви 1896., гдје је прво годину дана учио руски језик, а потом ступио у Московску духовну академију, не без одређених сметњи. Проблем је био и у току стидија али је јеромонах Платон, успјешно завршио академију 1901. године, са степеном кандидата богословља.
Његово истанчано осећање за правду и ”Његов бујни и ватрени темперамент”. доносио му је много искушења и невоља у току и по завршетку студија.

По повратку из русије унапријеђен је у звање синђела, од митрополита Инокентија и постављен за старешину манастира Рајиновца. Већ следеће године молио је постављење у Београдској богословији али је краљевим указом крајем 1902. године, постављен за суплента Прве београдске реалке. Активно је био укључен у решавање тзв. ”Дечанског питања”, па чак и наименован за старешину манастира Дечана коју дужност није могао преузети. Од краја 1903. видимо синђела Платона као суплента вјеронауке у Алексиначкој учитељској школи, а већ почетком 1906. године, по молби је премјештен у Београд за професора Реалне гимназије, 1908. уређује Гласник правосл. цркве у Краљевини Србији, а 8. октобра 1909. произведен је у чин архимандрита.

За вријеме рата 1912. архимандрит Платон је био бригадни свештеник, а у Првом свјетском рату заузимао је положај војног протојереја. Врло кратко вријеме је по одлуци митрополита Димитрија био администратор Охридске епархије. Вријеме Првог свјетског рата и окупације провео је у Србији и помоћу својих веза у иностранству помагао све унесрећене, а нарочито породице изгинулих ратника и побијених и интернираних свештеника. Архимандрит Платон је био главна веза митрополита Димитрија са Црквом, свештенством и народом у окупираној отаxбини и по овлаштењу митрополита учествовао у решавању хитних црквених позлова. Обавио је и најнеопходније припреме за повратак поглавара Цркве у Београд, послије Албанске голготе, пробијања Солунског фронта и коначног ослобођења Србије.

Нажалост, његови политички противници, након рата, исконструисали су неправедне оптужбе и архимандрит Платон био је пензионисан. Очигледно, казна без суда и доказа.

Пошто је остао без средстава за живот, а није било наде за његово реактивирање, запослио се прво у столарској радионици ”Балкан”, а потом уз помоћ својих пријатеља постао је управник штампарије ”Рад” у Београду. Тек крајем 1922. године, архимандрит Платон постављен је за управника Монашке школе и настојатеља манастира Раковице. За то вријеме у манастиру је, по благослову патријарха Димитрија, подигао зграду за Монашку школу и штампарију, али га његови непријатењи ни овде нису оставили на миру, те је поново остао без службе. Привремено уточиште нашао је у Нишкој епархији, код епископа доситеја који га је предложио за професора у Нишу, а како предлог није усвојен, архимандрит Платон се за краће вријеме нашао на положају настојатеља манастира Поганово.

Његова стална животна искушења праћена борбом за опстанак, најзад су прекинута избором патријарха Варнаве, који га је поставио за управника манастирске штампарије у Сремским Карловцима и уредника Гласника Српске патријаршије. Обе ове дужности обављао је од 1932-1936. године, а од 1934-1936. био је и старешина манастира Крушедола. На овој последњој дужности остаје до избора за епископа 1936. а прве две ће обављати и као викарни епископ моравички од 1936-1938. године.

Почетак књижевног рада епископа Платона сеже у његове студентске дане. Као студент у Москви написао је књижицу Српско подворје у Москви, поводом 25 годишњице његовог оснивања, а штампана је 1901. године. Иначе, књижевни опус епископа Платона је позамашан и састоји се од десет објављених кљига, углавном догматско-апологетског карактера, али и историјског и полемичког садражаја. У разним новинама и часописима, тога времена, објавио је више од стотину чланака и расправа, прије свега богословске садржине. Био је члан уређивачког одбора Хришћанског весника, а потом и уредник Гласника православне цркве у Краљевини Србији, уредник Гласника Српске патријаршије (1932-1938), покретач листа Верољуб и мјесечника за дјецу Мали Богољуб.

Истакао се у борби за манастир Дечане (против продаје овог манастира у руке руских монаха) жучним полемичким написима, а објавио је посебну књигу Високи Дечани, штампану у Београду 1910. године. Врло активно је учествовао у тзв. конкордатској борби и то не само пером, преко полемичке брошуре и опет о конкордату и разних летака, него и личним учешћем у крвавој литији у Београду 1937. године, са епископима: шабачким Симеоном и сремским Савом. Приказујући књижевни рад епископа Платона, његов биограф пише: ”Као што живот Платонов није био миран и једноставан, тако је и његов књижевни рад био без система и специјалности. Платон је био човек талентиран и образован, доста начитан, па како му је његов тешки живот диктирао тако је и писао... треба подвући, остао је ненадмашан публициста теолог, док други радови су му корисни по науку. Стил Платонов је лак и пун свакидашњих народних израза. Изражаво се брзо, као што је и мислио, а када је писао као да је говорио... као целина, свака његова стварчица, има своју основу. Све је пером уметнички увијао у копрену китњастог стила”.