Историјат
II Свјетски рат
Нажалост, убрзо је дошао Други свјетски рат са свим својим трагичним последицама.
Епископ Платон је стао на челу Бањалучке епархије само седам мјесеци. Рат је увелико харао Европом, А већ у прољеће 1941. године стигао и на наше просторе. Створене је монструозна Независна држава Хрватска у којој су Срби као народ стављен ван закона и предодређени за уништење.
У главам усташких идеолога створена је концепција о ликвидацији Срба, по којој је једну трећину требало побити, другу покрстити (и претворити у Хрвате), а трећину протјерати у Србију. У ову трећу категорију потпао је и епископ Платон као ”странац” јер су сви Србијанци и Црногорци предвиђени за прогон као ”странци”.
Сам почетак рата је Владику затекао у Београду и он се хитно, заобилазно, преко Ужица и Сарајева вратио у Бањалуку како би био у своме епископском сједишту. Уласком нијемаца у Бању Луку, запосјели су и Владичански двор, а епископу оставили само четири просторије. Ту у скученом простору у тим тешким данима уз епископа Платона су били његови најближи сарадници, чланови Бањалучког духовног суда, проте: Јово Давидовић, судски тужилац, Петар Рађеновић, судија, Саво Рађеновић, архијерејски замјеник, и Бранимир Давидовић, секретар суда.
Када је објављена усташка наредба, према којој су сви Србијанци морали да напусте ”хрватско” тло, епископ Платон је чврсто ријешио да не одлази и да остане у својој Епархији са повјереним му свештенством и народом. Његова спремност да издржи до краја била је и одлука његових сарадника, а за случај да Епископ буде прогнан силом, одлучили су да пођу на парохије међу народ.
У новинама ”Хрватска крајина” од 29. априла 1941. године, објављен је чланак о постављењу проте Душана Мачкића, арх. намјесника и пароха бањалучког за повјереника Усташког стожера у Бањој Луци следеће садржине: ”Каб. бр. 529, 27. травња 1941. епархијском црквеном суду православне епархије на руке Преосвећеног г. Платона, Епископа бањалучког – Бања Лука.
Доставља се у пријепису декрет са жељом и препоруком да госп. проту Мачкића Душана поставите вашим Архијерејским замјеником. Стожерник и повјереник за бившу Врбаску бановину Др. В. Гутић”.
Од епископа Платона се тражило да озакони незаконити чин и да пристане на своју демисију, а да за свога замјеника постави проту Мачкића, који је већ од стране Гутића био постављен на тај положај. Одлука о овом срамотном чину гласи: ”Декрет којим постављам проту Душана Мачкића, пароха и Архијерејског намјесника за повјереника испред Хрватске државне власти у пословима Бањалучке епархије, која ће одлуком епископа Платона као поријеклом Србијанца остати упражњена. Стожерник и повјереник за бившу Врбаску бановину, Др. В. Гутић”. Владика Платон је са својим најближим сарадницима - члановима Црквеног суда, пажљиво пратио и разматрао новонасталу ситуацију. Већ смо рекли да је став епископа Платона био да је сваку цијену остаје у својој Епархији. Што се пак тиче проте Мачкића, чланови Црквеног суда сматрали су да он треба одмах бити суспендован са положај који је заузимао и стављен под забрану свештенодјества, док је Владика заузео блажи став и тражио да се Мачкић позове и саслуша на записник и да изјави да се не прима неканонског звања и положаја, што је овај и учинио, али као да није имао снаге или воље да се одупре усташком диктату.
Епископ Платон се са члановима суда савјетовао какав одговор да упути стожернику Гутићу, како по питању његовог останка у Бањој Луци, тако и у вези са нечасном работом са протом са протом Мачкићем.
Владика је саопштио сарадницима, да му је бањалучки бискуп поручио да се наредба о исељавању Србијанаца не може односити на њега као црквеног великодостојника. И без ове поруке став епископа Платона по овом питању био је јасан и непромјељив. Ријешио је да по сваку цијену остане.
Тога дана, тј. 30. априла 1941. године, направљен је распис паросима и Црквеним општинама бањалучке епархије који је тајно достављен Архијерејским намјесницима, а ови свештенству.
У распису су наведена оба раније цитирана акта усташког стожера, као и одговор епископа Платона на њих, упућен стожеру 1. априла 1941. г. Као примјер одважности, храбрости и свјесног саможртвовања, прожетог архипастирском љубављу, ово писмо спада у ред антологијских одбарна права и обавеза свештенослужитеља, а прије свега епископа, да остану вјерни архијерејској заклетви и онда када је и лични живот у питању. Одговор епископа Платона усташком стожеру и стожернику Гутићу гласи: ”Примио сам акт тога Стожера, од 27. априла Каб. бр. 527/41 с којим ми се с те стране предлаже да протојереја Душана Мачкића именујем архијерејским замјеником и да узмем на знање његово именовање повереником за отправљање црквено управних послова епархије бањалучке, а то с тога што бих ја, као Србијанац, морао напустити епархију.
Част ми је саопштити Стожеру да поменутог предлога не могу прихватити, и то из ових разлога:
Ја сам канонски и званично од надлежних власти постављен – за епископа бањалучког и као такав обавезао се пред богом, црквом и народом да ћу водити бригу о својој духовној пастви, трајно и постојано, без обзира на ма какве прилике и догађаје, вежући нераздвојно живот и судбину своју са животом и судбином свога духовнога стада и остајући у његовој средини на духовној стражи за сво вријеме докле ме Господ у животу подржи, остајући уз своје стадо као пастир добри који душу своју полаже за овце своје”. На то сам се завјетовао и заклео примајући Епископски чин и преузимајући под своју управу Епархију бањалучку и тој својој заклетви остајем вјеран и непоколебиво доследан, докле год ми буде могуће да самостално одлучујем о свом држању и дајем израза својој вољи.
Ако би ме груба сила против које сам немоћан, ипак раставила од моје пастве и уклонила ме са подручја повјерене ми Епархије тада бих, по Уставу Српске православне цркве, замолио једног од сусједних Архијереја (Сарајевског или Тузланског) да ме за врије мога отсуствовања заступа у вршењу строго епископских послова у епархији бањалучкој, а за остале послове овластио бих свога законито постављеног Архијерејског замјеника и црквени суд који ми и сада у великој мери помаже у обављању тих послова.
То је канонски и уставни рад и пропис који важи за Српску православну цркву и по коме само они органи које Устав те Цркве предвиђају могу да врше неку власт у Цркви, а никако и такви други органи којих Устав не познаје. Такви незаконити и споља наметнутих органа, у то сам најприје убијеђен, не би признавао ни народ ни свештенство, нити би такав орган, ако би био у свештеничком чину могао и даље остати свештеником Православне цркве. Толико сам се са своје стране сматрао дужним да узвратим као одговор на напријед споменути акт тога стожера. Епископ бањалучки Платон”.
Ово писмо као одговор Стожеру, послато је 1. маја 1941. године. резолутан и јасан став епископа Платона о његовој обавези да остане у својој Епархији са повјереним му народом, морао је повриједити понос и самољубље усташке власти која је већ била загазила у крв. Као духовни синови оних, чије осниваче центра је задојила вучица, крв им је мирисала и крв су тражили. Они неће устукнути ни пред високим духовним ауторитетом православних црквених веродостојника. Епископ Платон био је прва жртва у великој плеади страдалника за истину Православља.