ИСТОРИЈАТ
ТЕРИТОРИЈАЛНЕ ПРОМЈЕНЕ ЕПАРХИЈЕ
Како је речено у историјату епархије, у састав новоосноване Бањалучко-бихаћке епархије ушло је тринаест протопрезвитерата са 134 парохије и скоро триста хиљада становника. Временом протопрезвитерати су територијално увећани, а бројем смањени на три (бањалучки, бихаћки и дервентски) иако је подручје Епархије остало исто. Због увећања броја становника али и релативне удаљености Бање Луке и Бихаћа као и потребе чешћег комуницирања са епископским сједиштем, рано се појавила идеја о оснивању још једне епархије са сједиштем у Бихаћу.
Већ 1910. године ”У ову сврху одржана је била у Бос. Крупи и велика скупштина свештенства и народа, која се ради оснивања речене црквене области с односном преставком обратила за то надлежним факторима, али за први пут с негативним успјехом. Но како свештенство и народ реченог политичког окружја остаје одлучно при своме захтјеву, и још и данас ради на остварењу истог, то ће већ обзиром на данашњи број становништва ове епархије, као и на простор самог земљишта, које обухваћају њене границе, надлежни фактори на посљетку морати попустити и ускоро приступити раздиоби ове црквене облaсти, и устројењу затражене нове митрополије бихаћке” . На остварење ове идеје мораће се сачекати скоро деценију и по. Бихаћка епархија основана је тек половином 1924. године, попуњена епархијским архијерејем 1926. године, а упражњена 1929. године.
У састав ове Епархије ушао је протопрезвитерат бихаћки са 51 парохијом, 1 манастиром и скоро сто педесет хиљада вјерника.
Бивша бањалучко-бихаћка митрополија преименоваће се у Бањалучку са умањењем за наведени број парохија и вјерника, а назив ће задржати до данас. Послије упражљена, а потом и укудања Бихаћке епархије њена територија биће раздијељена између три сусједне епархије: Бањалучке, Горњокарловачке и Далматинске.
Бањалучка епархија још два пута је мијењала своје границе. Први пут када је између два свјетска рата проширена на рачун митрополије Дабробосанске на бивша намјесништва Варцар-вакуфско, Герзовачко и дио Бугојанског, а Зворничко-тузланској епархији је уступљен скоро цијели Дервентски протопрозвитерат са 21 парохијом.
Трећа територијална промјена догодила се 1990. г. када је поново васпостављена Бихаћака епархија сада под службеним називом Бихаћко-петровачка епархија са сједиштем у Бос. Петровцу.
У састав ове Епархије из бањалучке епархије ушле су оне парохије које су првобитно (1924) биле у њеном саставу као и осам парохија из Арх. намјесништва јајачко-мркоњићког. У толико су промијењене и границе Бањалучке епархије.
Нажалост, и у последњем грађанском рату у БиХ 1991-1995. год. дошло је до смањења подручја Бањалучке епархије јер су њене четири парохије (доњевакуфска, оборачка, I и II јајачка) остале у Муслиманско-хрватској федерацији и прогонством православног народа у њима је замро вјерски и сваки други живот.
* * *
Како је већ речено Бањалучка епархија мијењала је своје границе у више наврата, притом само једном у своју корист, те је стално територијално бивала све мања. Од тринаест протопрозвитерата колико је 1900. г. ушло у њен састав, данас територију ове Епархије чине подручја шест бивших протопрозвитерата (Бањалучки, Градишки, Которварошки, Костајнички, Приједорски и Прњаворски) као и дио намјесништва јајачко-мркоњичког са осам парохија, од чега четири у Муслиманско-хрватској федерацији које су потпуно запустјеле.
Ипак, Бањалучка епархија је најкомпактнији српски простор у Републици Српској на коме живи скоро половина њеног становништва. На том простору развило се тринаест градских насеља која имају статус општинских центара. Свакако прво мјесто заузима Бања Лука са скоро двесто хиљада становника.
Четвртину становништва наше Епархије чине прогнаници и избјеглице из других српских крајева бивше Босне и Херцеговине и Хрватске. У сваком погледу, па и духовном они су обухваћени старањем наше државе и Цркве, истина не увијек довољно и адекватно.