ИСТОРИЈАТ
Др Василије,
епископ бањалучки
(1947-1961)
Др Василије (у свијету Тихомир Костић) рођен је 27. новембра 1907. године од оца Лазара и мајке Данице, земљорадника, у Беликом Јовановцу код Пирота. Дјетињство је провео у родном мјесту гдје је завршио основну школу, а гимназију је похађао и завршио у Пироту, 1925. године. Богословију Св. Саве је завршио у Сремским Карловцима 1930., а Богословски факулатет 1934. године, као питомац манастира Јошанице, гдје је и замонашен као студент теологије. У чин јерођакона и јеромонаха рукоположио га је петријарх српски Варнава 2. и 3. јула 1934. године у Сремским Карловцима. Докторирао је 1937. године на Православном богословском факултету у Атини.
До избора за епископа био је чиновник Св. архијерејског синода, наставник Монашке школе у манастиру Бисоким Дечанима и богословија у Призрену и Битољу. Епископ охридско-битољски, доцније бањалучки Платон, одликовао га је звањемсинђела 1939. године, а двије године касније чином протосинђела одликован је у манастири Жичи. У вријеме II свјетског рата ухапшен је и дуже вријеме провео узатвору у манастиру Војловци, заједно са патријархом српским Гаврилом и епископом Жичким Николајем.
На историјском 24 , првом послијератном редовном засиједању Светог архијерејског сабора 20. маја 1947. године , протосинђел др. Василије Костић, наставник богословије, изабран је за епископа бањалучког. Наречење високодостојног протосинђела Василија за епископа бањалучког, обављено јњ на свечаном бденију у суботу 7. јула 1947. године, а епископа хиротонија сутрадан на Литургији у Саборној цркви у Београду. Оба ова чина обавио је патријарх српски Гаврило са митрополитом црногорско-приморским Арсенијем и епископом нишким Јованом.
Новопосвећени епископ Василије, добро је знао стање цркве у епархији која му је промислом Божијим пала у удио. Он је то изразио у својој бесједи на хиротонији, између осталог ракавши:”Идем на епархију поплочани лобањама и костим једне трећине православних Срба тамошњих. Идем на епархију опрану крвљу и сузама најбољих синова и кћери Цркве наше на челу са мучеником владиком Платоном и другим свештеномученицима... Срушена је катедрала у Бањалуци, а срушени су имноги други храмови епархије бањалучке... Али хвала Богу, није срушена Црква Христова. Постоји тамо жива Црква Христова... то су верни синови и кђери епархије моје...Та жива Црква подићи ће и обновиће порушене и опустошене храмове своје...Ја поздрављам ту живу Цркву и молим се Богу да је утеши, охрабри, укрепи и благослови сваким добром у свако доба”25.
Устоличење епископа Василија обављено је 20. јула 1947. године у Бањој Луци у придворној капели, једином богослужном простору у граду, оформљеном од четири просторије Владичанског двора, а служио је и као парохијска црква за потребе града. Устоличење је извршио епископ зворничко-тузлански Нектарије, дотадашњи администратор бањалучке епархије. све је било скромно према тадашњим приликама и могућностима али је велико присуство народа обећавало и уливало наду.
Ма колико да је епископ Василије познавао стање у Бањалучкој епархији, праву и пуну истину сазнао је тек доласком у Бању Луку. стање је било далеко теже него што је он претпостављао. бањалучка епархије је изгубила скоро половину својих вјерника, побијени су и на разне начине уморени, протјерани и исељени. Тзв. добровољна колонизација у разним ”осмим офанзивама” се и даље настављала. Нека раније насељена мјеста избрисана су са географске карте. Од укупног броје свештеника прије рата једва трећина се вратила на своје парохије. храмови су били порушени или обесвећени и неупотребљиви за богослужење. Парохијски домови и друга имовина ако нису били уништени од усташа, узурпирани су и одузети од комунистичке власти. Црква и свештенство били су изложени најжешћој атеистичкој пропаганди чију ће окрутност лично доживјети и сам епископ Василије.
За многе српске родољубе, часне људе и добре домаћине као и свештенике, уследило је тешко страдање у послијератним деценијама.
Квалификовани су као издајници, кулаци, зеленаши, класни непријатељи. Хватали су их, мучили, затварали без суда, па чак и убијали у име ”боље будућности, срећнијег сутра, социјализма и револуције”, новопочени комунисти, па чак и у партизанске униформе преобучене усташе.
Владика је био свједоком и жртвом тих погрома. Прогнан је из Бање Луке и проглашен за народног непријатеља и провокатора, непријатељског сарадника и друго, те је извесно вријеме морао провести у Београду. Тим поводом у извјештају САС-у, он пише: ”У вези мога протјеривања из Бањалуке на дан 22. августа о.г. част ми је поднети... следећи извештај.
Дана 18. августа ове године... руководиоци Социјалистичког савеза радног народа Југославије у Бањој Луци одржали су на разним местима у Бањалуци конференције на којима су ме нападали да не сарађујем са народним властима, да сам сарадник окупатора, непријатељ данашњице и народа... После ових конференција, један део њихових учесника пошао је да демонстрира... вичући: ”доле владика Костић, напоље из Бањалуке, напоље из земље, доле народни непријатељ, доле крваве мантије, где му је Дража Михаиловић!” (...) У Бањалуци је 20. августа заказан митинг... На њему су поновљени напади против мене... Донет је закључак, да ми делагација... саопшти, да напустим Бањалуку у року од 48 часова. (...)
Делегацију сам примио... ушли су у моју канцеларију са рукама позади, не поздрављајући се ни са ким. Драго Зечевић је рекао: ”По одлуци народа Бањалуке... дошли смо да Вам саопштимо, да напустите Бањалуку у року од 48 часова, у противном, за последице не сносимо одговорност. Вама као сараднику окупатора, непријатељу народа и данашљице нема места у Бањалуци. (...) упитао сам, да ли имају писмену одлуку, на коју би се ја у законском року жалио. (...) Зечевић је рекао: ”Народ не даје писмене одлуке и они такве одлуке немају...”.
Владика је покушао наћи заштиту код мјесних власти, пакад није успио, кренуо је на позив Св. архијерејског синопда за Београд. Даље се у извјештају каже: ”На дан 22. августа... кренуо сам колима на железничку станицу. Од саме Епископије за нама су јурила разна лица – мушка и женска- вичући: 'Хоћеш писмено, ево ти писмено, добићеш од народа, који те чека, доле брадоње, доле народни непријатељи и сарадници окупатора”. Један се прилепио уз кола и псовао ми Бога, други крух, а трећи хлеб. Кочијаша су приморали да вози главном, улицом... Ту је било нешто света... Пред станицом је било више света и чули су се жешћи повици... Многи су почели да нам се приближавају... тискање је било све веће, а повици са разних страна све бучнији. Потискивали су нас... уз вагоне теретног воза, на којима су стајали демонстранти.
(...) пљували ми у лице, покушавали да ме вуку за браду, ударали ме по глави, гађали парадајзом, гађали ме шљунком и камењем са перона. (...) С времена на време неки су се пробијали... и шутали ме, неки су ме ударали рукама по слабинама, бутинама и леђима. Највише су ме гађали по откривеној глави парадајзом, шљунком и каменицама. Тежу озледу добио сам каменицом по глави изнед десног увета, где је расечена кожа па је дуго успут крварило. Каменицом су ме ударили и по десној обрви и носу. Два пута сам оборен на перон и пао сам преко шина. Једни су ме вукли на једну, а други на другу страну, те су ми поцепали пелерину и горњу мантију. (...) Кроз отворен прозор неко је ... дохватио ме за десни рукав горње мантије и поцепао га. Када је прозор затворен, каменицом су га споља разбили. (...)
На две – три успутне станице улазили су младићи у мој купе, подсмевали ми се и вређали ме...”.
Извештај о овоме страдању поднесен Св. архијерејском синоду, епископ василије, завршава речима: ”Оно што се десило са мном на железничкој станици у бањалуци 22. августа 1953. године превазилази линч црнаца и испада против хришћана првих векова хришћанства, јер се дешава у културном, напредном и просвећеном дведесетом веку...”26.
За овако тешко послијератно стање тешко би се нашла погоднија личност за ову мученичку епархију од епископа Василија који је својим радом и држањем заслужио звање исповједника вјере. Држао се смјело и одважно и уливао поштовање и својим прогонитељима.
Према своме свештенству и вјерницима односио се с пажњом и љубављу те тако и сам брзо заслужио њихову оданост и вјерност.
Владичански двор дијелио је са преживјелим бањалучким свештеницима јер је сва остала имовина Епархије и Црквене општине била узурпирана и одузета. Сељаке богомољце из удаљених села, примао је у свој кабинет и дуго у ноћ остајао са њима у разговору, гдје би често и преноћили уочи пазарног дана. Приликом канонских визитација и сам би коначио код сељака, понекад у појати са сијеном док су сељани чували цјелоноћну стражу. Његова присност са народом постала је пословична.
У ратом разореној Бањалучкој епархији епископ Василије је са малобројним свештенством организаовао црквени живот на најбољи могући начин за те прилике и вријеме. Један свештеник опслуживао је више апрхија, три четири, чак и пет. Усподтавио је и поспјешио рад епархијских тијела.
Владика је посебну пажњу посветио школовању богословског подмладка. Лично је помагао богослове, а неке и издржавао од всоје скромне плате. Свршени богослови су споро пристизали, у почетку је ова епархија по конкурсу могла да прими по два кандидата јер је прво радила само Београдска богословија, а потом је обновљен рад и богословије у Призрену.
Епископу Василију ипак припада заслуга за подмлађивање свештеничког кадра ове епархије, рикоположио је 17 свршених богослова а осморицу свештеника примио из других епархија и упутио их на пастирско служење. Њему такође припада заслуга за обнову манастира и монаштва, а посебно женског. Замонашио је пет монаха и 11 монахиња и примио већи број искушеница у манастир Гомионицу. Овај манастир постаће касније расадник женског монаштва за манастире: Моштаницу, Житомислић и Гомирје.
Све се то догађало у тешким временима Цркве и свештенства. Епископ Василије је дао привремено уточиште у манастиру Гомионици прогањаним православним теолозима и духовницима: Варнави Настићу, архимандриту Јустину Поповићу и протосинђелу Василију Стриљчеку, који су овде боравили под строгим надзором у кућном притвору. Међутим благотворни утицај ових великих људи оставио је трајан печат на духовни живот ове монашке обитељи, те се с правом може рећи да се овдје још живи њиховим благословом и духовним капиталом.
Комунистичкој власти није се од почетка свидјео праведни и успјешан рад епископа Василија. Кад га већ нису могли трајно протјерати из Бање Луке, ометали су га свуда и на свим пословима. Дозволе за обнову поручених и градњу нових цркава и парохисјких домова добиване су изузетно тешко. О обнови од усташа порушене Саборне цркве није могло бити ни говора, пуштен је глас, да док се епископ Василије налази у Бањој Луци, дозволе за изградњу цркве неће бити. Тако је и било, сва настојања у том правцу била су безуспјешна.
Владика је својим непоколебљивим држањем уливао снагу и самопуоздање свештенству и вјерницима. Један од његових блиских сарадника сцведочи: ”Уз владику Василија смо се осјећали сигурни и заштићени, он је свуда крчио пут први, ми смо ишли за њим. Били смо у увјерењу да нас он увијек и од свега може заштити. Сваки сусрет и разговор са њим за нас је било доливање нове снаге и увјерења да морамо издражати”27.
”Ако кад пођем из ове Епархије”, говорио је владика у најужем кругу својих сарадника ”учинићу то са тугом, али из љубави према вама, народу и Цркви. Сад је већ јасно да безбожници свете Цркви преко мене , и наводно због мене, ометају сваки напредак у Епархији”28.
Па ипак, сва подметања и клетве од комунистичких активиста нису могле омести видан напредак црквеног живота на свим пољима у Епархији бањалучкој. Поред зановљеног и подмлађеног свештенства већи број богословских кандидата налазио се на школовању. Храмови су обнављани тамо гдје је добивена дозвола и било могућности, а гдје те могућности није било раскрчене су рушевине те се богослужило и причешћивало у зидинама под отвореним небом.
Касније, као епископ жички, сјећајући се са љубављу своје бивше епархије, владика је говорио: ”Долазим...са Епархије бањалучке, гдје сам провео пуних четрнаест година...У току ових четрнаест година често пута плакао сам са тим народом на рушевинама и згариштима њихових храмова и на гробљима њихових милих и драгих. Али често пута сам се и радовао, посматрајући многе стотине и хиљаде верних како са великом побожношћу и страхопоштовањем долазе на те развалине на молитву, са тим добрим, племенитим и душевним православним народом српским, који живи на периферији једне светосавске епархије, чува Православље, негује и брани га и животом кад затреба...”29.
Без сумње епископу Василију припада заслуга што је живот у овој разрушеној Епархији, поново правилно и снажно организован, устројен на канонском поретку и црквеној дисциплини. То је био добар темељ који је осигурао све даље успјехе у животу ове Епархије.
По жељи Св. архијерејског сабора, епископ Василије је послије четрнаест година проведених у Бањој Луци, изабран 20. маја 1961.године, за епископа жичког.
Многи од његових епархијана из Бањалучке епархије са дужним поштовањем сјећају се и данас његовог племенитог лика. Неки су га посјећивали за живота у Жичи, А на дан његове сахране запажена је већа група ожалошћених бањалучана крај његовог одра.