ИСТОРИЈАТ
Василије,
митрополит бањалучко-бихаћки
(1908-1938)
Митрополит Василије (у свијету Васо Поповић) рођен је у Мајевцу (Дервента) у старој свештеничкој породици 1860. године. Његов отац Симеон био је окружни протопрезвитер дервентски. Основну школу и нижу гимназију завршио је у Мајевцу односно Дервенти, а Богословију у Београду 1883. године са одличним успјехом. За ђакона га је рукоположио митрополит Сава (Ковачевић) 1884. у Прњавору, а два дана касније у чин презвитера у Дервенти. Новорукоположени јереј Васо постављен је за капелана остарјелом оцу протопрезвитеру Симеону. Упоредо са свештеничком вршио је и учитељску дужност у Мајевцу. Крајем 1887. године, постављен је за пароха у Градачцу, а већ наредне 1888. од митрополита зворничко-тузланског Дионисија (Илијевића) произведен и постављен за окружног протопрезвитера, само четири године послије рукоположења. Млади протопрезвитер својом ревношћу, тактичношћу и пуном преданошћу повјереном му задатку , скренуо је на себе пажњу својих претпостављених. На предлог митрополита дабро-босанског Георгија (Николајевића) крајем 1893. године постављен је за члана Конзисторије у Сарајеву.
Радећи успјешно овај посао протопрезвитеру Васи Поповићу повјерене су привремено и друге важне дужности у централној босанско-херцеговачкој митрополији. ГОдине 1894. видимо га као уредника званичног црквеног часописа ”Дабробосански источник”, а од 1894-1898. била му је повјерена управа богословије у Рељеву.
* * *
О његовом избору за митрополита Бањалучко-бихаћког савременик тог догађаја биљежи: ”Као редовни члан Епарх. цркв. суда у Сарајеву кандидован је у два пута од великог црквеног суда за митрополита бањалучког и бихаћког, те пошто је та кандидација на надлежном високом мјесту уважена, буде од светог синода патријаршије цариградске 10. јула 1908. за митрополита упражњене епархије бањалучке изабран. У то доба, 16. августа 1908. ступи у монашки чин, те буде под именом Василија пострижем у обред мале схиме у манастиру Житомислићу. Пошто је канонским избором св. Синода потврђено оспособљење Његово за архијереја...произведен је јеромонах Василије 21. авг. 1908. у цркви св. бесплотних Сила у Сарајеву – по високопреосвештеном господину АЕ. и митрополиту дабро-босанском, Евгенију за архимандрита. (...) 28. септ. (1908.) у недјељу у цркви Силаска Св. Духа у Бањалуци од тројице отачаствених архијереја, високопреосвештеног Евгенија, Григорија и Петра, Григорија и Петра, у присутности 70 свештеника и многобројног званичног свијета и побожног народа за архијереја освећен...3.”
Радни вијек митрополита Василија дуг 54 године, од чега 30 у архијерејском чину, пада у релетивно повољно вријеме, ако се изузме период II свјетског рата. Скоро трећину стољећа овај скромни и тихи Архијереј успјешно је управљао Бањалучко-бихаћком епархијом. Наследивши од митрополита Евгенија (Летице) добро постављене темеље канонског и организационог устројства Епархије, довољно свештеника и свештеничких кандидата, ојачану материјалну базу Црквених општина, као и велики број храмова и парохијских домова у изградњи, нови митрополит је овај позитивни процес успјешно подржавао и унапређивао, изузев привремене стагнације коју је донио II свјетски рат. Послије ослобођења и уједињења као и васпостављања Српске патријаршије тај процес добио је на замаху. и пред трагични II свјетски рат, Бањалучка епархија је пружала оптимистичку слику и долазила у ред најуређенијих епархија наше помјесне цркве. Само у овом периоду изграђена су и освећена 32 монументална храма4, а знатно је увећан и број парохијских домова. Свакако и првих десет година рада и аустријском периоду били су изузетно плодни. Срби у Босни и Херцеговини у аустругарском периоду развили су врло живу активност у свим областима живота, па и у црквеном, желећи да унеколико надокнаде тешко заостајање из времена турског ропства.
Међутим I свјетски рат донио је много невоља и страдања и на овим просторима. Одмах послије сарајевског атентата на престолонаследника Фердинанда, отпочеле су масовне репресије, прогони и хапшења виђенијих Срба и православних свештеника, а српска, па и црквена имовина била је ван закона. Отворени су тзв. Велеиздајнички процеси, хапшења и интернација српских првака и свештеника. У Бањој Луци и широј околини ухапшено је 156 највиђенијих Срба, разног занимања од који хе било 19 свештеника. Митрополит Василије се својски заузимао код окупационих власти за ослобођење или бар олакшаље судбине утамничених који су робијали у Араду, Нежидеру, Платерници, Градишки, Бихаћу и другим казаматима. Нашао је начина да помогне породицима многих заточника а посебно је водио бригу о малољетној дјеци.
* * *
Уопште, митрополит Василије је био племенит човјек који је имао много слуха за људске потребе и патње, како својих свештеника и њихових породица тако и многих других обичних људи, који су му се лично обраћали или посредством подручних свештеника. Па ипак, он је увијек остајао узорити архипастир, никада не заборављајући обавезе које произилазе из архијерејског положаја. О преданом раду митрополита послије I свјетског рата његов блиски сарадник пише: ”После рата предузео је велику активност да се обнови што је уништено и упропашћено. У томе је, у кратком времену, постигао огромне резултате, у обнови цркава, парохијских домова и других црквених установа. Под његовим руководством саграђена је ... бањалучка катедрала, која је била најљепша црква у Босни и Херцеговини”5.
У његово вријеме подигнуте су двије епархијске виле у улици Краља Петра које и данас красе овај најљепши и најатрактивнији дио Бање Луке. Пошто су ратне ране дјелимично залијечене и свештенички кадрови поново попуњени, митрополит је посветио пажњу унутрашњем животу епархије. Даље се на истом мјесту о његовом раду свједочи: ”Подручно свештенство, а нарочито млађе, и усмено и писмено савјетовао је да буду прави пастири... Тражио је од њих да буду савјесни у вршењу богослужења и обреда. А нарочиту пажњу посветио је томе да пароси оснивају библиотеке, и своје личне и црквено-општинске. Својим окружним протопрозвитерима, који су обилазили парохије и црквене општине, ставио је у задатак да сваки парох покаже, сваке године, 10 написаних проповеди и да их шаље Архијереју на преглед... Вршио је све послове тачно и савесно, на задовољство, част и понос, узвишене, али тешке и одговорне архијерејске службе ... Био је одличан и теоретичар и практичар ... мудро је управљао у својој Епархији. Све несугласице решавао је разборито, са реалним погледима и богатим искуством и знањем. Сва његова решења била су веома концизна. Ради тога је уживао велики углед.”6
* * *
Овог вриједног и радиног Архијереја смрт је нашла на путу – на послу. Састављач његовог некролога саопштава: ”Вољом Провиђења уснуо је у Господу, на домаку своје резиденције, Његово високопреосвештенство митрополит бањалучки г. Василије. Пре смрти Његове видесмо га здрава и свежа у Београду, а 29. октобра (11. новембра) 1938. год. залепрша се црна застава на згради Патријаршије наше. Глас, и то тужни глас, стиже да је на путу за Бању Луку, у Окучанима, возећи се аутом, предао дух свој Господу честита старина Митрополит Василије”7. Сахрањен је уз учешће многобројног свештенства и народа у цркви Св. вмч. Георгија на Петрићевцу у Бањој Луци. Када је овај храм порушен – 1941. год. земни остаци митрополита Василија пренесени су и сахрањени на гробље ребровачке цркве у Бањој Луци, одакле су послије подизања Саборног храма Св. Тројице сахрањени у крипту овог храма.