Сесија Мјешовите комисије за православно – римокатоличког дијалог у Равени (9-15. октобра 2007.године) означила је не толико корак на путу ка зближавању међу православнима и римокатолицима, колико обрт у супротности међу два Православна Патријархата – Цариградским и Московским. На крају прошле недјеље представник Цариграда, православни сапредседавајући Комисије митрополит пергамски Јован (Зизјулас) у интервјуу агенцији Asia News фактички је окривио Московски Патријархат за покушај да уништи дијалог.

Од 1980.г., када је почео православно-римокатолички дијалог у оквиру Мјешовите комисије, састав Православних цркава није се мијењао. Неочекивано, ове године Цариград је самостално позвао на засједање представнике тзв. Естонске апостолске цркве. То је значило да је у дијалогу немогуће учешће делегата Руске православне цркве. Очигледно – свјесно испланирана ситуација.

Коме је одговарало одсуство делегата из Москве? Одговор на ово питање даје документ донесених закључака Равенског сусрета. У њему се каже да је после прекида општења између Истока и Запада у XI вијеку сазив Васељенског сабора у строгом смислу ријечи постао немогућ, међутим ''обје Цркве наставиле су да сазивају саборе, када био се јављале озбиљне кризе. У тим саборима учествовали су епископи Помјесних цркава, који су се налазили у општењу са Римском катедром, и следствено, иако се то другачије разумјело, епископи Помјесних цркава који су се налазили у општењу са Цариградском катедром''.

Ово противријечи како историјским фактима, тако и саморазумјевању Православних цркава. У православој традицији ''општење са Цариградском катедром'' никада се није прихватало у тој мјери обавезним условом саборности, какво је за западне цркве било ''општење са Римским престолом''. Модел уређења Православне цркве принципијалним начином разликује се од римокатоличког модела.

Средином XV вијека, после тога како је Цариградски патријарх потписао унију са Римом, Руска црква је де-факто обуставила општење са Цариградом, али је наставила општење са другим Православним црквама. У XIX вијеку Грчка и Бугарска црква у току неколико дестљећа налазила се ван општења са Цариградом. Зар су при томе оне престале бити Православним црквама? Наравно, не.

О свему томе, говорио сам на засједању Мјешовит комисије у Београду у септембру 2006.г. Реакција митрополита Јована (Зизјуласа) била је крајње оштра. Натегнута дискусија продужавала се током неколико сати, и у закључку Комисија је предала редакционом комитету да изради компромисну дефиницију.

Таква дефиниција била је израђена у фебруару 2007.г. Помена о ''општењу са Цариградском катедром'' нестало је из текста. Нова дефиниција у потпуности би била прихватљива Московском Патријархату, али била би неприхватљива за Цариград. Из засједања Комисије у Равени, у одсуству делегације РПЦ, верзија редакционог комитета била је одбачена, а текст, против кога смо иступали, био је поново укључен у закључни докуменат.

Такви су факти, све друго питање је интерпретације. Очигледно је, да је Цариград заинтересован у проширивању православног разумјевања првенства у Васељенској цркви. ''Првенство части'', утврђено за Цариград после 1054.г., више не одговара његовим представницима, као митрополиту Јовану. А за то, да би преокренуо ''првенство части'' у реалну власт, положај о првенству треба преформулисати по обрасцу папског примата у Римокатоличкој цркви. Док представници Руског Патријархата буду учествовали у дијалогу, то је немогуће остварити. Али без руских представника, то ће се учинити много лакше.

Римокатолици су у датој ситуацији заузели позицију надгледника са стране: то је унутрашње дјело православних, кога ће они позивати на засједање. Међутим на крају, у дијалогу нису учествовали представници највеће Православне цркве, који по броју вјерника превазилазе све остале Помјесне цркве, заједно узете. Узгред, у Равени нису били представљени ни Православна црква Америке (која броји милион вјерника), ни Јапанске аутономне православне цркве. Зашто? Зато што Цариград не признаје њихов канонски статус!

Ријеч није просто о изласку из дијалога једне од 15 Православних цркава (једна више, једна мање, свеједно дијалог се продужава). Ријеч је о озбиљној реконфигурацији дијалога, који стоји под сумњом његове легитимности. Мислим да ово треба да постане предмет озбиљне забринутости не само православних, него и римокатолика. Питање је да ли је умјесна позиција да са стране надгледавају (римокатолици).