Црква - Невјеста Христова неће постати «дамом пријатном у свим односима»

Одмах након избора новог патријарха Г. Кирила средства масовног (јавног) информисања проговорила су да је на патријаршијски престо дошао реформатор (као) и да су Цркви потребне реформе. Неки су предлагали списак жеља за промјену, други испитивали црквене ''спикере“ да кажу какви се реформаторски пројекти износе новим патријархом и његовим окружењем.

" Ми очекујемо промјене " или бар сензације.
Толико упоран интерес и жеђ за црквеним реформама не црквеним људима и мас-медијима нису изненађујући. То је само жеђ самооправдања и самољубља. Ја се тога сјећам по совјетско-атеистичкој публицистици.
Ако Црква стоји у својој неизмјењивости - то даје повод за осуђивање: «Да, какви су они, устајали! Не могу да разумију потребе данашњега дана, није им дано да могу стићи мене и моју савременост!»

А ако се у животу Цркве и успјела замијенити некаква измјењивост и као новина постоји [1] (овдје се треба оправдати, јер често бива да нешто личи новим (новотаријом) страном посматрачу, а у ствари то је дио мало познате њему црквене историје и традиције) онда је «бюргер» опет радостан: « И на крају, чак попови су разумјели моју ("нашу") исправност и почели су се прилагођавати под мене"
Приписивање патријарху имиџа и реформаторског рада, бојим се да је прије свега условљено са три мотива, веома далеким искреним жељама за благо (и напредак) Цркве.

Први мотив је азар телевизијског гледаоца, који хоће да постане свједок бесплатно-историјских дешавања.

Други мотив - било какве јавно изречене реформе дијеле гледаоце на партије и апелују на њихову подршку. Овдје се у гледаоца појављује могућност осјетити себе као експерта који одобрава или критикује реформе, које се проводе у области у којој је још сасвим недавно сам експерт био потпуно непознат (а и она њему).

Трећи мотив - жељене црквене реформе по очекивању су дужне «приближити Цркву свијету». При томе «свијет» мисли сједећи на трону васељенске правде и милостиво гледа на тек сада опоменувшу се Цркву која каснећи приноси своје покајање њеном величанству моди.
Ако се Црква буде мијењала, то неће бити ради приближавања свијету већ ради већег одговарања самој себи тј. Јеванђељу. Јеванђеље је веома строга књига. »Раздај све и иди за мном». Ово никако не личи на комфорне кино сале са кокицама.

Црква са тешкоћом, шепајући иде ка своме циљу. Они који вјечно сједе говоре: Да, ви се реформишите, не напрежите се, сједите ту поред мене, сједите као и ми. «Присаједините се, барон, присаједините се!»
Не, Црква - Невјеста Христова неће постати «дамом пријатном у свим односима». Тим прије што нови патријарх прекрасно зна свијет савременог католичанства, а онда зна и не једнозначни крај католичког aggiornamento - обновљења (обновљење запуштено Другим Ватиканским Сабором почетком 60-тих година ХХ века).

Он зна да те реформе нису извеле католичанство испод уништавајућег огња либералних критика. Наш шеснаести патријарх зна, да римски Папа Бенедикт XVI покушава своју цркву вратити у до реформаторски поредак. А ако католици постају строжији, онда зашто ортодоксни требају да буду снисходљивији?

Сви слушају да је интонација патријарха Кирила све моћнија и увјеренија. Значи мислити да ће он: «ићи на уступке потребама савременог свијета» чак је психолошки неумјесно. Он је борац који издржава притиске и остаје при својој позицији.

Наравно, Патријарх као хришћански пастир се руководи љубављу према људима. Али да ли је љубав свагдашње одобравање? Ако у свему будеш такав каквим тебе хоће видјети саговорник, онда се љубав никада неће пројавити. Љубав је даривање свога. А шта ако свога није остало - шта ћеш онда даривати? Ако Црква постане пријатно - свјетска група, шта онда она може поклонити свијету, шта се не може наћи у кабинету психотерапеута или у групи «анонимних алкохоличара»?
Реформе које ће проводити нови патријарх, неће бити примјетне и сензационалне. Догмати, заповијести, обреди Православља остаће неизмијењени. Административна структура Патријаршије нај вјероватније ће се измијенити. Шта ће се измијенити у животу читаоца свјетских новина послије смјене митрополита X епископом Z?
Само једно: Патријарх Кирил је талентован и паметан човјек. Прије свега он ту истину о себи зна, не игра се смирења одричући сам пред собом свој таленат. Плус томе, он је призван на доживотни високи положај, ради чега је слободан од неких уобичајених комплекса (које имају високопостављени људи у држави). Он је избављен од подозритељних жеља да окружи себе трулим помоћницима чија би неспособност њега истицала. Патријарх Кирил је сам по себи упечатљив у било каквом окружењу.

Ово дозвољава предпоставити да ће се у скорој будућности поред патријарха појавити људи слободни од необразованости «номенклатурного косноязычия». Људи који сједињују вјеру, мисао и ријеч. Може бити да ће доћи дан кад ће мој питерски (Петроградски) исто - презимењак Михаил Кураев признати устарјелим своје ријечи: «ко је учио руске попове рускоме језику!».


Извор: www.interfax-religion.ru
Превод са руског језика: Платон јеромонах

Објављено 08 Feb 2009 од Администратор